IVAN IVANOVIĆ JE CAR

Kada sam preuzeo startni paket i potpisao da trčim na sopstvenu odgovornost, subjektivni osećaj je bio kao da sam potpisao Deklaraciju nezavisnosti.

Ko je rekao “pašta”?

Pakovanje testenina se obično prodaje u ambalaži sa gramažom od 500 grama. Pored toga, 300 grama punomasnog sira bude pristupačno. Dakle, 500 grama testenine, 300 grama sira i beskonačno vremena koje ne znam kako da ispunim izuzev rutinskog dela dana kada odem na posao, vratim se u stan i, revolucionarno, odgledam koju epizodu Breaking Bad-a, tada vrtoglavo popularne serije.

Kakvi bre Pera, Gazela, Spartak…?

Kada smo kod vrtoglavosti, tako je rasla i moja kilaža, a obrunuto proporcionalno i moja želja da uradim šta povodom toga. Sve dok, najednom, nisam upoznao Peru. Pera je iz Beograda. Pera je moj prvi prijatelj iz Beograda. Upoznao sam ga godinu dana nakon mog preseljenja u Beograd. U firmi, u kojoj sam onomad radio, on je bio došao na jedan razgovor za posao. U tadašnjoj verziji njegovog CV-a je stajalo, vidljivo naglašeno, i da trči. Zapratio sam ga na nekom od tada popularnih servisa za praćenje trkačkih statistika i logova, a nije prošlo dugo kad smo krenuli da razmenjujemo utiske sa treninga, i, konačno, krenuli i da se družimo. Bio je i posledni trening BRC-a u tom semestru. Pera i ja smo se našli odmah nakon posla, kod kružnog toka kod Arene i uputili se na Košutnjak. Koji dan samo pre, diskutovali smo o njegovim treninzima gde mi je Pera sugerisao: “Ajd sa mnom ovaj trening, da vidiš kako izgleda.”

Ne pamtim stvari. Od onih sam koji zapamte samo svoje ime pri upoznavanju. Ali, ovaj trening sam zapamtio. Sve. Znam i šta sam nosio. Ne bih preterao i kada bih nagađao koliko je (tačno) bilo ljudi tog popodneva na Košutnjaku. Perina grupa je trčala 6 kilometara. Intervale. Fantazija. Već imam dve nepoznate – ne znam ni koliko je šest kilometara (isprocesuirano trkačim vijugama), a ni šta podrazumevaju intervali (opet, te trkačke vijuge). Ali, broj je jednocifren. Ambiciozno sam se pridružio treningu Perine grupe. Previše ambiciozno. To je bila tzv “Prvo/jedan grupa” – iliti sinonim za najbržu grupu u klubu. Mada, ja sam taj njihov sinonim više doživljavao kao akronim, ako ćemo pravo. Ne da nisam istrčao tih šest kilometara nego više se krugova staze na Košutnjaku tada okrenulo u mojoj glavi od dezorjentisanja no koliko sam krugova ja zapravo istrčao.

Tokio

Pošto sam stao, krenuo sam u suprotnom smeru tako da su svi trkači iz grupe, zapravo, tada trčali u mom pravcu. Sećam se Kaje. Gazela. Igi i Pera, sinhrono, u stazi šest i pet idu cik pored nje i svo troje se prati u stopu. Tada sam po prvi put video i Mateu. Tomu. Spartaka. Mihaila. Svi moji sada jako dragi prijatelji. Ko bi rekao.

Ostatak treninga sam proveo na tribinama. Sunce jeste zalazilo, ali meni je tek bilo svanulo u glavi. Bio sam rešen da želim da se pridružim od narednog semestra i budem deo ovoga – i, evo, duboko sam zagrizo i ne puštam. Ne nameravam. Pet godina sam rekreativac. Pet godina, deset maratona. Polumaratone sam prestao da brojim. Toliko obiđenih gradova. Toliko priča. Lepih priča. I manje lepih priča. Ali, na kraju dana se samo to i računa, zar ne? Koliko priča imamo za podeliti. I sa kim.

Pa ko si ti čovječe? Šta si? Odakle si?

Nisam se valjano ni predstavio. Zapravo, to uspevam kroz svako od prethodnih pitanja. Do negde. Parcijalno. Studirao sam i svoje prvo radno iskustvo stekao u Kragujevcu. Ukupno sedam godina proživenih u tom gradu. Trudim se da biram reči. Dakle, ne provedenih. Ne potrošenih. Baš proživenih. Tu sam se obrazovao, naučio dosta, naštelovao mnoge postavke, rešio se mnogih, a i stvorio toliko novih zazora u svom karakteru.

S pašte na kiflu i prvu trku?

Kragujevac nazivaju i kiflom. Mislim da je zbog mape grada. Jako je jednostavan i može da se ishoda dijagonalno za ne neko zavidno vreme. Verujem da je to dovoljna postavka koja govori o tome da je polumaratonska staza Kragujevačkog polumaratona bila kružna. Pet krugova, svaki tek nešto preko 4 kilometara. Ja i skoro pa dvocifreni broj trkačkih prijatelja iz kluba smo se autobusom uputili ka Kragujevcu, dan pre same trke.

Od kako smo izglasali da trčimo u Kragujevcu, moje uzbuđenje nije moglo da bude drugačije nego transparentno. Na svakom treningu bih akcentovao kako je to MOJ grad, kako bih rado da organizujemo odlazak dan pre ne bih li im koliko toliko pokazao, i dokazao, na lepote tog grada. Šetali smo Šumaricama, razume se. Otišli uveče i do kafane Balkan. Bila je subota. Kao Mala matura srednjoškolaca. Muzika je bila uživo, mi previše blizu zvučnika, a i rado bi se naspavali za trku.

Meni je ovo bila prva trka. Kada sam preuzeo startni paket i potpisao da trčim na sopstvenu odgovornost, subjektivni osećaj je bio kao da sam potpisao Deklaraciju nezavisnosti. U glavi sam, u krug, puštao film koji kreće sa mojim kragujevačkim prijateljima koji me bodre ispred Opštine, na startu trke. Pa onda se premeste do pekare Katarina, kuda je prolazila trasa. A onda ih eto i kod Krsta pored Glavne pošte u centru. To je lepota kružnih trka. Ta moblinost kojom vaša draga lica mogu da se posluže i budu upravo baš na onom mestu gde vam njihova pojava, urlik i “deluješ kao da ćeš da umreš” znače više nego išta drugo u tom vremenskom vrtlogu odigranom u tih 21.1 kilometara. I, zaista, bili su tu. Jedna od drugarica je toliko očajno slikala da je umesto, očekivano, slika mene, uporno slikala selfije sa drugom i drugaricom. Bez mene. Ako me razumete. No, ispostavilo se kasnije da su te slike imale čak i bolji publicitet.

Moja prva trka na prvom Kragujevačkom polumaratonu. Na trasi koju sam pre toga samo nebrojno puta ispešačio. Ah, da, i Njujork je ok. Ali Kragujevac… Prvenac.

Avatar

Kad smo tako krenuli, koja je trka na tebe ostavila najsnažniji utisak?

Ja ću biti slobodno bezobrazan i preskočiti ovo pitanje. Nije da je u pitanju ikakva trkačka etika, već, verujte mi, svaka trka je…pa, svoja trka. Bio to polumaraton u Odžacima, maraton u Plitvicama, Šaran polumaraton na Petrovaradinu, Berlinski maraton, Bajkal, Amsterdam, Barselona, Pariz, Kruševac, Moskva… Svaka je ostavila utisak. Neka jači. Neka još. Neka tek tako. Neke su bile očajne. Ako neka nije ostavila utisak, onda imate problem. Kad ih stavite na gomilu teško je napraviti gradaciju. Trka je bezlična onda kada nema šta da se interpretira o njoj. Do sada, nije bilo takve trke. Drugi je grad. Pa vremenske prilike. Raspoloženje. Startni broj. Startna zona. Društvo. I, trka kao takva takva, kad grupišete sve ove epitete, bivate žigosani njenim jedinstvenim pečatom.

Ajde onda probamo s budućnošću – koja će ti biti sljedeća neobična trka?

Ja idem iz krajnosti u krajnost. Ili je raspored mojih trka za narednu kalendarsku godinu već uveliko poznat ili nema ikakvih planova. Za ovu narednu, 2019, ova druga krajnost je primenjena. Nije da ne mislim na glas. Naprotiv. Ultramaraton na Islandu u Julu je, recimo, jedna od ne baš svakidašnjih trka koju bih voleo da uvrstim u svoja trkačka dostignuća.

 

Dragi Ikec, želimo ti svu sreću, a vjerujemo da u sljedećim tekstovima otkrivamo i ponešto o konkretnim trkama… Hvala ti puno. Car si!