ŠTA ZNA ŽELJA ŠTA JE NEMOGUĆE

Od školske klupe do Half IronMan. Sve do 19. godine.

Dame i gospodo, to je Miloš.

U srednjoj školi sam čuo priču o planinskom maratonu. Vidio sam ljude koji šibaju i zapitao se da li ja mogu to i kako ja tako da trčim. Nedugo zatim, u mom gradu se organizovala trka od strane Global Adria i to je bila moja prva trka od 5km.

Završio sam je s osmjehom jer sam bio veoma dobar među atletičarima koji već treniraju godinama. Nakon toga, odlučio sam se ozbiljnije pripremati, bar do nekog amaterskog nivoa. Od mog trenera Dragana Jovanovića sam dobio na poklon biciklo “Rog” i za samo jednu sedmicu iza toga bio je duatlon (trčanje, biciklo, trčanje). Bez priprema sam završio 20. ukupno i 1. u kategoriji.

Kada sam stigao kući majka mi je rekla da je to sigurno bila sreća i da se prihvatim knjige. Tako je počelo zahuktavanje. Imao sam veliki izbor pred sobom, jer su u mom razredu svi duvali travu. Tada sam rekao ne želim to i borio sam se. Trka za trkom svaka je bila bolja od bolje. Moj najveći problem bilo je plivanje, pa sam na prvim triatlonima bio veoma loš u plivanju, ali bih poslije sve nadoknadio dobrim biciklizmom i trčanjem. Dakle, glavni trening je bio u plivanju. Plafon su bile kratke trke tipa sprint triatlon i 5km trčanja.

kom4

Na kraju prve godine, kada sam se osvrnuo na svoje medalje, nijesam vjerovao da sam to ja. Zadao sam sebi nove ciljeve. Tada se kod nas organizovao II Half IronMan (1.9km/90km/21km). To mi je bio BUM. Trenirao sam svakog dana. Čak sam i bježao sa časova da bih trenirao. Bio sam opsjednut triatlonom.

Kući to nijesu prihvatali jer su željeli da pođem na brod kako bih zarađivao. Nijesam želio tako, nego da izgradim sebe, upoznajem ljude i stičem prijateljstva kroz sport. Želio sam porodici približiti sport, ne samo triathlon, nego uopšte. Naprimjer, kakvi se ljudi bave triatlonom, da je to najzdraviji sport… Vrijeme je prolazilo i dobio sam člansku kartu Atletskog kluba Sparta. Dobio sam poziv za reprezentaciju u planinskom trčanju. Polako hobi postaje profesija.

Došlo je vrijeme i za Half IronMan čuvenu trku u Crnoj Gori. Na dan trke u Kotoru je bilo preko 2.500 ljudi… Oči uperene u nas 400 koji se takmičimo sami sa sobom. Radio sam 2 godine po programu treninga, što je zaista bio poseban izazov. Živim sa porodicom privatno i plaćamo stan. Plus moj hobi zahtijeva dobru opremu koju sam jedva obezbijedio na minimalnom nivou, a treba mi mnogo toga.

kom3

I tako, krenula trka. Bio sam ponosan na svoje savršeno plivanje – kada zadnji krećeš i prestižeš jedno po jedno. Izlazim iz vode sav nasmijan, a tek kada sam se okrenuo i vidio nekih stotinak ljudi iza mene. Krećem na segment bicikla. Bio sam toliko prezadovoljan pivanjem da sam svo vrijeme na biciklu proveo u smijehu prestigavši nekih dvadesetak ljudi sa profi biciklima koji koštaju od 2000 eura pa navies. A moj “Krš” Wilier 450e. Ali, stalno sam u glavi imao Draganove riječi: “Samo vrti, vrti i vrti…”. Kada sam sišao sa bicikla rekao sam: “E sada trčim na svojoj stazi, sad ću vam pokazati kako trči najmlađi takmičar”. Prestizao sam jednog po jednog takmičara.

Čuo sam svaki uzvik volontera i porodice, a pogotovo moje majke koja je bila u radosnim suzama. Stižem ka ciljnoj kapiji. Mali brat sa mnom kroz finiš liniju gdje me čeka porodica sva u suzama jer su pomalo svatili kakav je to sport.

Dobio sam pažnju na sceni, ne samo Crne Gore, već i šire, sto mi je mnogo značilo. Dobio sam prvog sponzora Fortuna Fast Food kojima sam veoma zahvalan jer su mi obezbijedili dio opreme. Na isti način je došla i podrška od Supllement store iz Bara. Prepoznali su moj trud i želju za uspjehom.

kom 2

E sada želim podijeliti kako sam ja izrastao kroz trčanje i triatlon. Kada mi neko kaže da u životu postoji granica, to je samo varka. Jer sam se ja davio i davio, a sada plivam kao gliser. Bitne su vaše ambicije i želje. Trčanje je bilo samo hobi ali uvijek sam kroz trčaje mnogo više učio o sebi. A pogotovo da nađem ljubav u svemu i izgradim se kao čovjek. Jer, džaba vam milion medalja ako nijeste sportista u duhu svake te rijeci.

Mnogi od prijatelja su me ispitavili i oko potrebe ograničavanja hranei pića. Moje iskustvo govori da nema čovjeka koji ne voli popiti bar malo. Ljubitelj sam piva ali glavnu ulogu ima vino. Tako je i sa hranom – ne ograničavam se mnogo i uvijek sam spreman probati nešto novo.

Šta dalje? Još bolji rezultati! Moram što prije kupiti novo biciklo, koje košta od 1500 do 2000 eura. Sve je to borba neka. Ali, ako znate zašto se borite i šta vam to znači, onda nema greške u žrtvovanju. Mnogo sportista odustane zbog toga što nemaju novčanih sredstava da se bave sportom. Imamo dosta i mladih i seniora u svim sportovima, a koji možda nemaju uslove za taj sport. Ja nijesam odustao i neću nikada odustati. Jer, šta zna želja šta je nemoguće. 🙂

Tnx to @_komnenicmilos_

Foto credits: Privatna arhiva i Ocean Lava Montenegro