ŠTA JE OVO U PM?

“Trčanje po planini, pod šumom, na otvorenom, na grebenu, jurnjava preko stena, blata, napolju kiša, sunce ili sneg, svega što više – ja sam presrećan.”

 Ono što bi izdvojio o sebi?

Reklo bih se da sam od malena tragao za odgovorom na pitanje “Šta je to sloboda, šta je to istinska sreća?” I ne zanjući da to činim. Uvek sam se kao klinac pitao štu ću raditi kada, iz nekog razloga, društvo i ja prestanemo da jurcamo sankama stotinama metara niz zaleđenu ulicu prepunu rupa. Kakav je to adrenalinski udar tada bio, iskreno ni sada to nikako ne bi bilo naivno, juriti desetinama km/h preko čistog leda sa suzama u očima od brzine. 🙂

U međuvremenu sam krenuo da jurim za basketaškom loptom. I uvek je bilo te neke jurnjave, trčanja, borbe. Poslednjih par godina se može reći da ne silazim sa planine ili kako bi neki rekli sa Rudnika. 🙂

Trčanje po planini, pod šumom, na otvorenom, na grebenu, jurnjava preko stena, blata, napolju kiša, sunce ili sneg, svega što više – ja sam presrećan. Mislim da mi se na lice u tim trenucima vrati taj iskreni dečji osmeh. Obožavam da tako istražujem taj skoro netaknuti svet oko nas, jurcajući i ostavljajući i poslednji atom snage negde na nekoj dangli.

DCIM101GOPROGOPR3659.JPG
Izvor: Privatna arhiva

UTMB! Upravo je završena lutrija za ovogodišnji UTMB. Kakav je bio osjećaj učestvovati prošle godine? Da li je trka teška? Šta ti je pomoglo da je završiš, a koje stvari nijesu bile od pomoći?

Tih meseci sve se nekako brzo dešavalo, dosta trka, putovanja po Srbiji i okruženju, tako da je organizacija oko puta za Francusku i tamošnjeg smeštaja rešavana u hodu. Nisam previše razmišljao šta me tamo ček. Jednostavno, samo sam uživao u osećaju da ću biti deo nečeg posebnog. I tako je zaista i bilo. Učestvovati na nekoj od trka u okviru UTMB-a je nešto zaista neverovatno. Čitava dolina diše u ritmu UTMB-a, a to je onaj ritam koji mi trkači volimo. Ja sam učestvovao na trci MCC, 40km, 2300m uspona. 90% uspona u prvom delu trke. 🙂

Subjektivan osećaj je da trka nije bila laka. U prvih dva sata sam se dobro držao, imao energije a onda je usledio totalni energetski pad. Šta god bih pojeo ili popio kao da nije dopiralo do mene. Supa na drugoj okrepi me vraća u život i onda nizbrdo krećem da jurim kao sumanut i konstatno pretičem gomilu ljudi na stazi.

Negde pred kraj opet blokada, stomak je jednostavno prestao da radi. Tog trenutka je cilj bio samo završiti trku. Na izlasku iz Le Lavancher, par km pred Chamonix, bunar sa vodom gde sam se zadržao nekih 10-ak min bio je kao nagrada za osvojeno prvo mesto. Finiširanje ulicama Chamonixa se ne može opisati, to treba doživeti. U tom trenutku svi prisutni ljudi na ulici, slučajni prolaznici navijaju za vas i vi ste kao lokalni heroj.

gokyo jezero
Izvor: Privatna arhiva

HIMALAJI! Koliko je trajala ekspedicija? Do koje visine si stigao?  

Avantura na Himalijama se desila skoro pa ne planirano. Negde u ovo vreme prošle godine plan je bio da se u avgustu ide na Pamir i Lenjinov vrh. Akcija u svom začetku propada i, usled nedovljnog broja članova, odustajemo od nje. Nedugo zatim odlučujemo da se upustimo u avanturu po Himalajima, Everest Base Camp and Three Passes. Ako sve bude išlo po planu i bude u redu da probamo da popenjemo vrh Island Peak (Imja Tse, 6189mnv).

Zbog takvog plana, trek krećemo u suprotnom smeru od standardnog kretanja, kako bi nam Island Peak bio na kraju treka.To je verovatno bila najbolja odluka, jer ono što nas je čekalo na svakom od tri prolaza kada dođemo do njih ne može se rečima opisati. Pogled koji bi se ukazao ispred nas bi bio kao najluđi san. Taj pogled bi nas pratio sve vreme spuštanja ka sledećem odredištu, što u suprotnom smeru ne bi bio slučaj. Sva tri prolaza: Renjo La, Cho La i Kongma La dižu se iznad 5000mnv – svaki je priča za sebe. Oni kao takvi su bili savršena aklimatizacija za izlazak na Island Peak. Između Cho La i Kongma La prolaza išli smo do Baznog kampa Everesta i doživeli da posmatramo zalazak sunca na tim džinovima sa obližnjeg “brda” Kalapathar – neprocenjivo.

U bazni kamp Island Peak-a stižemo 15-og dana, prilično odmorni, uzbuđeni i spremni da odmah isto veče po planu krenemo na završni uspon. Ukratko, uspon je startovao u 2h posle ponoći, mi smo na vrhu bili negde oko 8h ujutru. Da nije bilo gužve na jednim delu preko merdevina bilo bi to i brže. Čitava ekspedicija u planini je trajala 18 dana. Svaki dan je bio priča za sebe i uvek nam se činilo tog dana da ne može bolje od toga. Naravno, sutrašnji dan bi nas odmah demantovao.

khumbu glacier
Izvor: Privatna arhiva

Da li ti je u planu i penjanje na Everest?

Slagao bih kada bi rekao da ne razmišljam o tome, ali to zaista ne činim tako često i previše. Koliko god to danas delovalo pristupačnije, da ne kažem i lakše izvodljivo nego pre nekoliko destina godina, mislim da je to još uvek veliki zalogaj. Često se može čuti, “Danas Everest svako može da popenje”. Apsolutno se ne slažem sa tim. Čak i da dođe do toga i da se steknu svi uslovi za tu ekspediciju ono što ne volim u vezi toga je ta nenormalna gužva na završnom usponu. Biti u redu sa još 300 njih je po meni totalno ludilo. Mislim da se tu gubi smisao i neka vrsta intime koju imate sa planinom na putu ka njenom vrhu.

Više volim kada su to manje grupe u pitanju, pa i kod nas kada se ide na neko planinarenje. Volim taj mir i vezu koju ostvarim sa planinom u tim trenucima. Himaliji su prepuni drugih neverovatnih vrhova i predela, nije neuspeh ne popeti Everest, čak i ne probati to.

iza nas pogled #stajeovoupickumaterinu
Izvor: Privatna arhiva

Koji ti je sljedeći cilj u trčanju, a koji u planinarenju?

Volim da kažem, vreme se meri pre i posle Stare – UTSP. Svaki odlazak na Staru planinu me raduje. Tako da sledeće godine to će biti Stara planina, pre nje Avala i Istra, a dok sam ovo pisao saznao sam da sam izvučen na lutriji za Cortina Trail na Dolomitima JJJ. Nadam se CCC na UTMB-u. Pored toga to će biti verovatno i sve preostale trke pod Skyrunning Serbia organizacijom. Mislim da će svaka biti epska.

Planinarenje, uhhh, mislim da sledeće godine neće biti akcija od mesec dana. Biće to verovatno par vikend akcija. Voleo bih da to bude nešto u Sloveniji ili negde drugde po Alpima. Možda iznenadim i vas i sebe. 🙂

Šara sky extreme
Izvor: Privatna arhiva

Koje planine su ti ostale u najboljem sjećanju, a koje u “najgorem”?

Zaista nema planine koja mi je ostala u lošem sećanju pa čak i najgorem. Uvek je to bilo novo iskustvo za pamćenje. Sa Starom planinom je to bila ljubav na prvi pogled, dok mi je za Rtanj recimo trebalo par odlazaka. Kliknuli smo ove godine posle Sky Race. J Šar planina posle Sky Extrem-a me je raspametila, želeo sam da se ta trka nikad ne završi.

Usponi na Elbrus i Mont Blanc su takođe bili neverovatna iskustva. Onda Suva planina, Prokletije i, naravno, između svega toga red Rudnika. J Himalaji su treća dimenzija na drugoj planeti. 🙂

DCIM100GOPROG0030874.JPG
Izvor: Privatna arhiva

Kako komentarišeš domaće planinske trke? Šta još nedostaje, a šta je za pohvalu?

Rekao bih da ko god se uhvati u koštac sa organizacijom planinske trke ili je hrabar ili lud ili i jedno i drugo. J Mislim da među organizatorima ne manjka entuzijazma i vizije u kom smeru ovaj sport treba da ide, naprotiv. Meni je iskreno više nego dovoljno što neko iskupi gomilu sjajnih volontera, markira stazu ili spremi trek za istu. Što napravi povod da se okupi gomila dobrih ljudi da zajedno uživaju u lepoti planinskog trčanja.

Ono što bi ubrzalo razvoj ovog sporta je možda još veće zajedničko delovanje trkača na zajednicu oko sebe, kao i veća pomoć na lokalu prilikom organizacija trka. Mislim da ljudi na lokalu ne shvataju do kraja o čemu se tu radi i koji su krajnji cilj i domet ovakvih događaja.

everest base camp
Izvor: Privatna arhiva

Trčanje i fotkanje?

Često mi se desi da me slike nakon neke od trka potpuno raspamete, jer nisam do kraja ni bio svestan u kakvom okruženju se nalazim. Te slike su svakako jedna lepa uspomena, kao i pozivnica za ulazak u svet magičnog za sve ostale koji se ne bave takvim aktivnostima. Svojim slikama pokušavam približiti taj svet ljudima oko sebe i preneti im poruku da prave stvari počinju kada napustimo sve šablone i otisnemo se u isti taj svet.

Kako je nastalo #stajeovoupickumaterinu?

Ovo pitanje je potpuno neočekivano. 🙂 UTMB 2018, jedan od onih dana kada smo slobodno vreme iskoristili da obiđemo dolinu u kojoj se nalazi Chamonix. Bili smo na Mer de Glace, i oko nas je pucao pogled #stajeovoupickumaterinu. Više se i ne sećam koje to od nas prvi izgovorio, možda smo i svi u isto vreme.

Mada je prvi put u javnost plasirano #teskoupickumaterinu nakon završetka moje trke MCC. Iskreno tih dana u dolini je sve bilo u fazonu #stajeovoupickumaterinu – jedna najiskrenija emocija. 🙂 Sada volim to da dodam uz sliku koja mi pokrene tu istu emociju.

I da, ovo je #pričabezkraja 🙂

DCIM100GOPROGOPR0786.JPG
Izvor: Privatna arhiva

Pratite Živka Tomića na Facebook i Instagram.