DOŽIVIO SAM JEDNU NEVJEROVATNU STVAR – PRVI MARATON

“U tom trenutku, vaspitačica iz vrtića u kome sam radio protrčava pored mene! Bože kakva heroina! Znam koliki je profesionalac u svom poslu, koliko se daje, još ima i svoju decu. Pa kada ona stiže da trči?!”

MOJ PRVI MARATON

Mislim da sam, iako mlad, u životu odradio dosta dobrih, lepih i uspešnih stvari, ali sam to nekako uvek delio samo sa porodicom i najbližim prijateljima. Puštao sam da prođe jedan dan u slavlju i uživanju, a potom bih samo gledao pravo i nastavljao da guram i da se borim. Iako mi je internet komunikacija strana, nakon nagovaranja prijatelja i sedam dana nakon Beogradskog maratona, odlučio sam da napišem post o svom prvom istrčanom maratonu.

Odmah bih se ogradio da ovo ne radim da bih se hvalio ili isticao, nego prosto jer sam doživeo jednu neverovatnu stvar i želeo bih da je podelim sa vama. Zbog vas. Posebno zbog trkača Belgrade Running Club-aBRC-a, koje će možda ovo moje inspirisati da se odluče na ovakav korak – istrčavanje maratona.

Nikada nisam bio nadaren za pisanje ali se nadam mi nećete uzeti za zlo. 🙂

IMG_0046
Izvor: Privatna arhiva

KAKO SAM DOŠAO NA IDEJU?

Pojam maraton se u mom životu nalazi već dugo. Od šeste godine sam u sportu, kada sam počeo da treniram fudbal. U celokupnoj atmosferi sportskog života, pojam maraton javljao se vrlo često: sportska televizija, sporstka štampa, nastava u školi… Uvek je nekako ta reč ostavljala veliki uticaj na mene, kao nešto VELIKO. Kako sam odrastao ta reč mi je postajala sve bliža i bliža i nekako sam u narednim godinama dobijao širu sliku o njoj. Kada sam sa 19 godina upisao Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, tu reč sam čujao svakog dana i svakog dana ste mogli da sretnete neku osobu koja ga je istrčala!

Da ne dužim više, shvatili ste da se ta moja inspiracija nije rodila juče, nego mnogo ranije.

Kada sam počeo da radim u BRC-u, shvatio sam da mene put vodi ka maratonu, samo je bilo pitanje vremena. U početku sam trčao polumaratone, ukupno do sada devet, i uvek sam na kraju trke imao osećaj: EXTRA, ALI MOGU JOŠ!

U pretposlednjoj nedelji pred Beogradski maraton, u dogovoru sa glavnim trenerom BRC-a Ivan Radenkovićem, odlučio sam da se pripremim da istrčim maraton u Ljubljani i sa treningom je trebalo da krenem 2. maja. Međutim, na poslednjem treningu pred maraton u Beogradu, u razgovoru sa “glavnim krivcem” Veroljubom Zmijanacem, videvši koliku želju imam za maratonom, on me je pitao: “Pa što ne istrčiš sada za vikend?” Odogovorio sam da se nisam spremao i da nikada u životu nisam istrčao duže od 22 km. On mi je rekao: “Sedi večeras kući, popij čašu vina i dobro razmisli, BIĆES FACA!”

Odlučim da ga poslušam i uradim tako. Krenem da efektivno razmišljam tri dana pred trku o toj ideji. Poželeo sam da moj prvi maraton bude baš u Beogradu, u mom gradu, gde me svaki deo trase, vezuje za nekoga ili neki period iz mog života. Pozovem mog drugara Dušana, sa kojim se družim od nekog sedmog razreda osnovne škole i kome sam obećao da ćemo trčati zajedno. Predložim mu ideju na šta je kao i uvek odgovorio: “HAJDE!”. Inače, on je ukupno trčao 3 puta u životu, 2 puta We Run na 10km, i prošle godine polumaraton u Beogradu, 2:06h.

Dogovorio sam se sa njim da odlučimo na dan maratona: kako se budemo osećali, tako ćemo i da uradimo.

IMG_7363
Izvor: Privatna arhiva

DAN TRKE

Dolazi dan trke, dolazim u Azbuku, tu je samo stručni stab. Počinjemo pripreme, da spremni dočekamo trkače.  Ja se osećam super i baš raspoloženo za trčanje. Polako kod svih počinje da se javlja to uzbuđenje pred trku. Pozdravljam sve trkače, pričam sa njima, podržavam ih jer je nekima od njih prva trka u životu i dan na koji su čekali i za koji su se spremali prethodnih šest meseci. Ali, nikome ne govorim o svojoj nameri, jer i dalje nisam bio siguran šta ću odlučiti. Izlazimo polako na ulice našeg grada i sve pršti od energije! Vreme idealno! Zezanje, slikanje, sve protiče po planu i dolazimo do trenutka kada krećemo ka startnoj zoni. Na putu ka startu puštam malo korak da osetim noge, patike, asfalt i osećam se fenomenalno. Moj drugar, kolega i trener Nebojša Obradović, počinje da vodi zagrevanje i od tog trenutka prepuštam se samom sebi i počinjem da razmišljam o trci. Stajem pored Dušana i trka počinje!

TRKA

Krećemo lagano, ogromna je gužva, držimo se leve strane kako ne bismo upali u začepljenje i nailazimo na naše prve navijače, njegove kolege (zaboravio sam da kažem da je kuvar), kojima je radni dan i koji ne mogu da veruju da vide Dušana!

U Beogradskoj ulici nas prestižu brzi trkači iz kluba, pozdravljamo ih i navijamo da postignu željeni rezultat. Mi uživamo u trci i idemo nekim tempom 5:30, štedimo snagu za svaki slučaj, što će se kasnije ispostaviti kao greška. Na Brankovom mostu srećemo našeg drugara  Marka Vozaba, državnog prvaka na 800m i osvajača bronzane medalje na Balkanskom prvenstvu održanom ove godine u Beogradu u štafeti 4 x 400m, koji nam daje najbolju moguču motivaciju: “Čekam vas sa pivom na cilju!”

U narednim kilometrima sve do novog mosta osećamo se sjajno, ali spuštamo pace na 6:00 i polako se pripremamo za uzbrdicu koja nas ceka. Lični osećaj je da nije bila strašna, ali vidim po satu da smo na 6:30. Najbitnije da se mi osećamo super. Tu se ponovo srećemo sa mnogobrojnim trkačima našeg kluba i zaključujem da su i oni sjajno. Uživam u tom  prizoru. Nakon zaokreta na mostu, tu dužinu trčim sve vreme gledajući kroz rešetke i pružajući podršku trkačima iza nas, kojima to sigurno znaci. A i meni je tako vreme brže prolazilo 🙂

Završavamo sa novim mostom i skapiramo da smo na 2km od mesta razdvajanja maratonaca i polumaratonaca. Održavamo istim ritam kako bi dobili na vremenu i još jednom dobro razmislili. Na 17. kilometru srećem doktora Nikolu Topalovića koji mi dobacuje u fazonu: “Kakav je to pejs”. Budi inat u meni na šta mu odgovaram: “Pa za 42 brate!”

Dolazimo do 18. kilometra i obojica bukvalno osećamo kao da ništa nismo trčali do sada. Tu više nema dileme – idemo na ceo maraton! 

IMG_0073
Izvor: Privatna arhiva

Već kreće malo svađa sa sudijama, jedva su nas pustili i ponovo smo skrenuli u Bulevar Nikole Tesle. Protrčava žena ispred nas (50 +), okreče se ka nama i videvši da imamo žute brojeve (maratonci imaju plave), kaže nam da smo pogrešili i da je ovo staza za maraton. Mi joj odgovorimo da smo odlučili da probamo. Ona se nasmeja i kaze: “Ma ako ja mogu, vi sigurno mozete” i nastavi da trči brže od nas. Tada sam znao da ću ga istrčati do kraja.

Dolazimo do glavne ulice, mislim da je tu bio otprilike neki 22. kilometar i počinju noge da mi drhte. Tada mi se javlja kriza i jedini put kada mi se javila želja da stanem, ali gde smem to da pričam pred Duletom, ko zna kako je njemu. Međutim, atmofera Zemunaca mi je skrenula misli, tako da sam zaboravio na sve. Deca, odrasli, stariji, svi mašu, aplaudiraju… Prosto da se naježiš! Definitivno najbolja atmosfera posle BURT-a Brankovom mostu. Kriza prolazi, ali navijanje ne. Bukvalno kao da je ceo Zemun izašao na ulice da pozdravi maratonce. Pri kraju Tošinog bunara, Dušan primeti zgradu u kojoj mu živi drugar i počinjemo da ga dozivamo. Ne znam tačno sad šta smo vikali, tipa “Relja”, niko se ne odaziva, ali čujemo nekog iza nas kako govori: “Nema Relje”. Osvrćemo se, kad ono naš drugar iz kraja koji ima 100+ kg. Trči svoj drugi maraton! Kakav heroj!

Pričamo sa njim do skretanja u ulicu Goce Delceva nakon čega on ipak malo usporava, a mi nastavljamo dalje.

Onda opet poznata lica, naši klinci iz kraja, volonteri! Daju nam vodu i dobacuju da se ne vučemo toliko! 🙂

Vučemo se dalje i stižemo do Vojvođanske ulice. Tu mi se javlja takav fleš u glavi jer sam upravo tu dve godine radio sa klincima sport, u dve osnovne škole i znam koliko mi je daleko bilo i koliko mi je trebalo vremena da stignem! Kažem Duletu: “Jebote, ova ulica nema kraja i tako mi je stalno delovalo još kada idem kod babe u Surčin. Čovece krenem od kuće 2 sata ranije”. Pregrmesmo je nekako i na kraju skrenusmo u Lole Ribara. I nije toliko dugačka koliko sam mislio.

Tu nam je jedna hrvatica zatražila magnezijum ali nisam imao. Video sam da je stala, ali je na kraju ipak istrčala. Još jedan heroj, takođe 50+!!!

E ovde srećemo Uroša Zmijanca koji narednih 5-6 km trci sa nama i sve vreme priča tako da smo zaboravili da smo na trci. Ispričasmo se o patikama, o trčanju o knjigama, o Veroljubu, o lepim ženama-policajkama… I tako stigosmo do nekog 36. ili 37. kilometra, gde nas on ostavlja i odlučuje da ubrza, a meni se javlja neki čudan osećaj.

Ne mogu da ubrzam, a ne mogu ni da usporim. Kao da se organizam previše navikao na ovaj cikličan pokret. Osećao sam se “zaključano”. E to je razlog što sam na pošetku trke krenuo previše sporo i svo opterećenje prebacio na noge. Mozak je shvatio tu informaciju i potpuno se prilagodio tome. Telo je čudo!

Ok, nisam ni u kakvoj psihičkoj krizi, imam normalno disanje, jedino su noge “u kanalu”. Nema veze, razmišljaću o njima kada završim trku.

IMG_7361
Izvor: Privatna arhiva i somaraton.org.rs

U tom trenutku, vaspitačica iz vrtića u kome sam radio protrčava pored mene! Bože kakva heroina! Znam koliki je profesionalac u svom poslu, koliko se daje, još ima i svoju decu… Pa kada ona stiže da trči?!

Pozdravlja me i kaže da se vidimo na cilju… Ako stignem! Zapamtio sam joj to. J

Dolazimo do okrepe na 39. kilometru, gde Dušan odlučuje da malo prošeta. Ne želim da stanem, već samo usporavam i pokušavam da idem što sporije da bih ga sačekao. Priključuje mi se kod Hajata i odatle nastavljamo dalje. Već tu polako viđam ljude, čak i one iz našeg kluba koji već idu kući. Ipak je 14:30h. Tu sam se malo smorio jer sam propustio razna dešavanja, rođendansku tortu, ali kažem sebi: “Ma nema veze, biće toga i sledeće godine”. Nastavljam dalje i vidim da za BURT žurka ipak nije gotova i to me ponovo digne da uzdignute glave nastavljam dalje.

Prolazimo Brankov most, bubnjare, ulicu Kraljice Natalije, penjemo se uz Kneza Miloša i polako skrećemo u Kralja Milana. Tu ugledam Tamaru Popadić koja me sa rolera zavitlava, ide brže od mene i samo u jednom trenutku kaže: “Idem da im javim”.

I ode. Kao u filmu. U jednom trenutku čujem povike, čujem svoje ime i vidim ljude!

Jebote da li su oni normalni, da li me stvarno čekaju?!

Ne mogu da opišem kako sam se osećao! Kakva nagrada za 42 km!

IMG_7364
Izvor: Privatna arhiva

Svež i nasmejan ulazim u cilj i da ne verujete, iznervira me sudija. Ja joj kažem maraton, ona meni desno, ja opet maraton ona opet desno, ja prođem desno i shvatim da je maraton levo. Tu sam trčao unazad i svašta sam joj rekao. Razmišljam, sad ako mi daju medalju za polumaraton… Na kraju mi ipak, lepa, nasmejana devojka kači maratonsku medalju bez pogovora.

Zagrlismo se Dušan i ja.

Prošli smo zajedno još jednu bitku u životu.

img_7362.jpeg
Izvor: Privatna arhiva

UTISCI

Fenomenalan osećaj, ali opet… Mislim da mogu još! Na kraju, shvatam da je maraton samo pojam koji se ne meri kilometrima. I zato želim iskreno da česitam svima koji ste istrčali svoj “maraton” od 5, 10, 21, 42 km. I ne smatram sebe herojem, jer meni je život sport, ja se bavim trčanjem i za mene je ovo normalno.

Za mene ste heroji vi koji imate drugačija zanimanja, koji imate decu ili neke druge bitne obaveze, pa opet nalazite vremena da odete i uradite trening. Koji ste u subotu mogli da ostanete kući i slobodan dan posvetite porodici, da im spremite ručak ili milion drugih stvari.  Ali, ipak ste došli da uradite nešto dobro za sebe. Znajte, uradili ste sjajnu stvar! Ne samo za sebe, već za sve ljude u vašoj okolini. Poslali ste jednu poruku, jedan primer vašoj deci, kakvi treba da budu i na koga da se ugledaju.

Za mene su heroji svi oni, pomenuti u tekstu gore, i koje vidim i koje ne vidim, koji se bore, koji idu napred, koji su pozitivni, koji hoce da budu bolji, da budu najbolja verzija sebe, a takvi ljudi dolaze i postanu upravo u BRC-u.

Vama koji ste došli do kraja teksta, VELIKO HVALA na strpljenju. Ako je makar jednoj osobi ovo značilo, ako bar jedna osoba zbog ovoga istrči svoj maraton, ja ću biti presrećan.

Ovo sam do sada sve pisao kao čovek, kao vaš prijatelj ili poznanik. A ono što kao trener želim da vam naglasim jeste “Ako sam ja mogao, možete i vi!” Znam da trenutno mislite da je to nemoguće, ali potrebna je priprema i to je jako bitan faktor. Organizam pamti. Ne mora svaki trening da bude jak, da u svakom treningu napredujete. Metar po metar, kilometar po kilometar i vaše telo će doći u stanje da istrčite trku. Nekome će trebati više vremena, nekome manje,  jer smo ipak svi različiti. Ali, ono što nam je zajedničko je da svi možemo da istrčimo maraton!

IMG_0049
Izvor: Privatna arhiva

Kao i sve u životu pitanje je samo da li nešto stvarno želimo ili ne.

Čime god da se bavite, mislim da bi ste istrčavanjem maratona doživeli jedan drugačiji doživljaj, koji se mnogo razlikuje od polumaratona. Sve to što ste trčanjem dobijali do sada, samo duplo! Postali bi ste srećniji, dobili biste na samopouzdanju i otklonili neke psihičke barijere koje su vas možda sprečavale ranije u životu. Zamislite samo da vi kao neko ko nije imao fizičku aktivnost, ko nije voleo da trči spremi se i istrči maraton! To bi vam bio sjajan trening za glavu i zapitali ste bi ste se: “Pa čoveče ako sam ja uspela u ovome, pa zamisli šta sve mogu da postignem u onim stvarima koje volim i kojima se bavim?!”.

Hvala Stefanu Iliću za tekst. Želimo mu još mnogo uspjeha i ovako iskrenih trkačkih tekstova. 🙂

WeWill.Run